Učenje taičičuana je u principu slično obrazovanju; gde učenik postepeno prikuplja sve više i više znanja, napredujući od osnovnog do univerzitetskog nivoa. Bez temelja osnovnog i srednjeg obrazovanja nije moguće pratiti kurseve na univerzitetskom nivou. Da bi naučili taičičuan, treba početi od osnova i postepeno napredovati do naprednog nivoa, nivo po nivo na sistematičan način. Ako se neko suprotstavi ovom principu misleći da bi mogao da pronađe lakši način, neće uspeti. Čitav napredak u učenju taičičuana, od početka do postizanja uspeha, sastoji se od pet faza ili pet nivoa borilačkih/borbenih veština (kung fu). Postoje objektivni standardi za svaki nivo kung fua. Najviši je postignut na petom nivou.

Standardni i borilački zahtevi za svaki nivo kung fua biće opisani u sledećim poglavljima. Nadamo se da će mnogi zaljubljenici u taičičuan širom sveta moći sami da „procene“ svoj trenutni nivo dostignuća. Onda će znati šta je sledeće potrebno da nauče i nastave da napreduju korak po korak.

Prvi nivo kung fua

Prilikom vežbanja taičičuana, zahtevi za različite delove tela su:

• uspravno držanje tela;
• uspravno držanje glave i vrata sa pažnjom na vrhu glave kao da vas neko lagano žicom podiže odozgo;
• opuštanje ramena i laktova koji „tonu”;
• opuštanje grudi i struka ostavljajući ih da „tonu”;
• opuštanje prepona i savijanje kolena.

Kada se ovi zahtevi ispune, unutrašnja energija učenika prirodno će se spustiti do tantiena.

Početnici možda neće moći odmah da savladaju sve ove važne tačke. Međutim, tokom vežbanja moraju da pokušaju da budu tačni u pogledu pravca, uglova, položaja i kretanja ruku i nogu za svaki pokret. U ovoj fazi ne treba previše naglašavati zahteve za različite delove tela, odgovarajuća pojednostavljenja su prihvatljiva. Na primer, za glavu i gornji deo tela… potrebno je da glava i vrat budu uspravni, grudi i struk opušteni na dole, ali na prvom nivou kung fua biće dovoljno samo da se glava i telo drže prirodno uspravno i da se ne naginju napred ili nazad, levo ili desno. Ovo je baš kao i učenje kaligrafije, na početku treba samo treba biti siguran da su pokreti tačni. Stoga, kada se u početku vežba taičičuan, telo i pokreti mogu izgledati ukočeno; ili „spolja čvrsto, ali iznutra prazno“. Učenik može zateći sebe da radi stvari poput: snažnog udaranja, nabijanja, iznenadnog podizanja ili iznenadnog urušavanja tela ili trupa. Takođe, sila (Jin) može biti izlomljena ili prenaglašena. Sve ove greške su uobičajene za početnike. Ako je učenik dovoljno uporan i svakodnevno ozbiljno vežba, obično može savladati forme u roku od pola godine. Sa usavršavanjem pokreta, unutrašnja energija, Ći, se postepeno može podstaći da se kreće unutar trupa i udova. Tada se može dostići faza kad je moguće koristiti spoljne pokrete za usmeravanje unutrašnje energije. Dakle, prvi nivo kung fua počinje savladavanjem pokreta da bi se postepeno mogla otkriti i razumeti  sila (Jin).

Borilačka veština koju je moguće dostići na prvom nivou kung fua je veoma ograničena. Zbog toga što u toj fazi pokreti učenika nisu dobro koordinisani i sistematični. Držanje tela možda nije pravilno. Tako proizvedena sila (Jin) može biti ukočena, izlomljena, opuštena ili s druge strane, prejaka. Tokom vežbanja, forma može izgledati šuplje ili uglasto. Tada učenik može da oseti samo unutrašnju energiju, ali nije u mogućnosti da je usmeri u svaki deo tela u jednom potezu. Shodno tome, učenik nije u stanju da koristi silu (Jin) pravo iz peta, usmeri je uz noge i svojom voljom je ispusti u struku. Suprotno tome, početnici mogu proizvesti samo izlomljenu silu koja se „prebacuje“ iz jednog dela tela u drugi. Stoga, prvi nivo kung fua nije dovoljan za primenu u borbi. Ako bi neko testirao svoje umeće na nekome ko ne poznaje borilačke veštine, u određenoj meri bi mogao ostati fleksibilan. Možda nije savladao primenu, ali znajući kako da zavede protivnika, učenik će povremeno moći da odbaci protivnika. Čak i tada, možda neće moći da održi svoju ravnotežu. Takva situacija se onda naziva „10% jin i 90% jang; nestabilan stav“.

Šta su onda zapravo jin i jang? U kontekstu vežbanja taičičuana, praznina je jin, punoća je jang; nežnost ili mekoća su jin, snaga ili tvrdoća su jang. Jin i jang su jedinstvo suprotnosti; nijedan ne može biti izostavljen; ipak se oba mogu međusobno razmeniti i transformisati. Kada učenik u svom vežbanju može da postigne balans jina i janga, kaže se da je postigao 50% jin i 50% jang (ako im dodelimo ukupno 100% da bismo ih izmerili). Ovo je najviši standard ili pokazatelj uspeha u vežbanju taičičuana. Na prvom nivou veštine kung fu, normalno je da učenik bude na “10% jin i 90% jang”. Odnosno, forma ili pokret su više čvrsti nego mekani i postoji neravnoteža jina i janga. Učenik nije u stanju da dopunjuje tvrdo sa mekim i da upravlja pokretima sa lakoćom. Zbog toga, dok su još uvek na prvom nivou, učenici ne bi trebalo da budu previše nestrpljivi da traže aspekt primene u svakom stavu.

Drugi nivo kung fua

Nivo koji počinje od poslednje faze prvog nivoa kada učenik može da oseti kretanje unutrašnje energije (Ći) do rane faze trećeg nivoa kung fua naziva se drugim nivoom kung fua. Drugi nivo kung fua uključuje dalje smanjenje nedostataka kao što su: ukočena sila (Jin) stvorena tokom vežbanja taičičuana; prekomerno i nedovoljno korišćenje sile, kao i pokreti koji nisu dobro koordinisani. Ovo će osigurati da se unutrašnja energija (Ći) postojano kreće u telu u skladu sa zahtevima svakog pokreta. Najzad, ovo bi trebalo da rezultira glatkim protokom Ćija u telu i dobrom koordinacijom unutrašnjeg Ćija sa spoljašnjim pokretima.

Nakon ovladavanja prvim nivoom kung fua, učenik bi trebalo da bude u stanju da vežba sa lakoćom u skladu sa prethodnim zahtevima pokreta. Učenik je sposoban da oseti kretanje unutrašnje energije. Međutim, učenik možda neće moći da kontroliše tok ćija u telu. Dva su razloga za to, prvo, učenik nije tačno savladao specifične zahteve za svaki deo tela i njihovu koordinaciju. Na primer, ako su grudi previše opuštene prema dole, struk i leđa neće biti pravi, ili ako je struk previše opušten, onda grudi i pozadina mogu biti istureni. Zatim, učenik mora strogo da obezbedi da zahtevi za svaki deo tela budu takvi da se kreću skladno. To će omogućiti celom telu da se koordinisano zatvori ili ujedini (što znači usklađeno unutrašnje i spoljašnje spajanje/jedinstvo. Unutrašnje zatvaranje/jedinstvo podrazumeva koordinisano ujedinjenje srca i uma, unutrašnje energije i sile, tetiva i kostiju. Spoljašnje zatvaranje/jedinstvo pokreta podrazumeva koordinisano “zatvaranje” ruku nogama, laktova kolenima, ramena kukovima). Istovremeno, trebalo bi da postoji jednak i suprotan pokret zatvaranja drugog dela tela i obrnuto. Pokreti otvaranja i zatvaranja se spajaju i dopunjuju. Drugo… dok vežbate, može vam biti teško da kontrolišete različite delove tela odjednom. To znači da se jedan deo tela može kretati brže od ostalih i rezultirati prekomernom upotrebom sile; ili se određeni deo tela može kretati presporo ili bez dovoljno sile, što rezultira nedovoljnim delovanjem sile. Ove dve pojave su u suprotnosti sa principima taičičuana.

Svako kretanje u taičičuanu u stilu Čen zahteva da se ne odstupa od principa „sile namotavanja svile“ ili chan-si jin-a. Prema Teoriji Taičičuana, „chan-si-jin nastaje u bubrezima i uvek se nalazi u svim delovima tela“. U procesu učenja taičičuana, način kretanja “namotavanje svile” (tj. metoda uvijanja i spiralnog kretanja) i sila “namotavanja svile” (tj. unutrašnja sila proizvedena iz načina kretanja “namotavanjem svile”) mogu se savladati samo kroz opuštanje ramena i laktova, grudi i struka, kao i prepona i kolena koristeći struk kao osnovu za pomeranje svakog dela tela. Počevši od okretanja ruku u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, ruke treba da vode laktove, koji zauzvrat vode ramena, koja zatim vode struk (deo struka koji odgovara onoj strani ramena koja se pomera. U stvari, struk je još uvek osnova). S druge strane, ako se ruke rotiraju u smeru kazaljke na satu, struk treba da pokreće ramena, ramena pokreću laktove, laktovi zauzvrat pokreću ruke. Gornja polovina tela, zglobovi i ruke bi trebalo da izgledaju kao da vrte; dok bi donji deo tela trebalo da izgleda kao da se gležanj i butina rotiraju. Što se tiče trupa, struk i leđa bi trebalo da izgledaju kao da se okreću. Kombinujući pokrete ova tri dela tela, trebalo bi da vizualizujemo krivu koja se rotira u svemiru. Ova kriva nastaje u nogama, centar je u struku i završava se na prstima. Ako se učenik oseća nelagodno pri određenom pokretu dok vežba pokret (ili formu), može prilagoditi struk i butinu prema redosledu protoka chan-si-jin-a da bi postigao koordinaciju tela. Na ovaj način svaka greška se može ispraviti. Stoga, obraćajući pažnju na zahtev da svaki deo tela treba da postigne potpunu koordinaciju celog tela, ovladavanje ritmom kretanja metode namotavanja svile i sile namotavanja svile predstavlja način rešavanja konflikata i ispravljanja samog sebe za bilo koju grešku u vežbanju taičičuana nakon dostizanja drugog nivoa kung fua.

Na prvom nivou kung fua, učenik započinje sa učenjem forme, a kada se upozna sa formom, može da oseti kretanje unutrašnje energije u telu. Učenik može biti vrlo uzbuđen i stoga se nikada neće osećati umorno ili dosadno. Međutim, prelaskom na drugi nivo kung fua, može osećati da nema ništa novo da nauči i da istovremeno pogrešno razume određene važne tačke. Učenik možda nije tačno savladao ove glavne tačke i tako otkriva da su mu pokreti nezgrapni. Ili, s druge strane, može da otkrije da može tečno da vežba pokrete (formu) i ispolji silu velikom snagom, ali ne može da ih primeni dok radi guranje ruku. Zbog ovoga uskoro može da oseti da mu je dosadno, izgubi samopouzdanje i potpuno odustane.

Jedini način da učenik dođe do faze u kojoj može da proizvede odgovarajuću količinu sile, ne previše tvrdu i ne previše meku; u kojoj može da menja radnje svojom voljom; i u kojoj se može lako okretati, je da bude istrajan i da se strogo pridržava principa.

Učenik treba da vredno vežba formu kako bi pokreti tela bili dobro koordinisani i kako bi jednim jedinim pokretom mogao da pokrene pokrete u svakom delu tela, uspostavljajući tako celovit sistem pokreta. Uobičajena je izreka, „ako ne razumete jasno princip, obratite se učitelju; ako put nije jasno vidljiv, potražite pomoć prijatelja”. Kada se principi, kao i metode, jasno razumeju, uz stalnu vežbu, uspeh će na kraju prevladati. Taičičuan klasici tvrde da „svako može da dostigne vrhunski nivo, samo ako vredno radi (vežba)“. I da „samo ako istraje, na kraju će postići nagli proboj (promenu)“.

Uopšteno, većina ljudi može da dostigne drugi nivo kung fua za oko četiri godine. Kada učenik dostigne stanje takvo da može da oseti glatki tok Ćija u telu, iznenada će sve razumeti (zakonitost Ćija). Kada se to dogodi, učenik će biti pun samopouzdanja i entuzijazma u nastavku vežbanja. Neko čak može da oseti snažnu potrebu da nastavi da vežba sve više i više bez želje da prestane!

Na početku drugog nivoa kung fua, stečena borilačka veština je približno ista kao na prvom nivou kungfua. To nije dovoljno za stvarnu primenu. Na kraju drugog nivoa kung fua učenik se približava dostizanju trećeg nivoa kung fua, jer tako stečena borilačka veština može biti primenljiva u određenoj meri.

Sledeći pasus nas upoznaje sa borilačkom veštinom koja bi trebalo da se postigne na pola puta kroz kung fu drugog nivoa (kao što su treći, četvrti i peti nivo kung fua opisani u narednim poglavljima. O njima se diskutuje s osvrtom na veštinu dostižnu na pola puta svakog nivoa.)

Guranje ruku i vežbanje taičičuana su nerazdvojni. Kakve god nedostatke da neko ima u svojoj taičičuan formi (vežbi), pokazaće se kao slabosti tokom guranja ruku i tako pružiti protivniku priliku da ih iskoristi. Zbog toga, u vežbanju taičičuana svaki deo tela mora biti dobro usklađen sa ostatkom tela, ne bi trebalo da postoje nepotrebni pokreti. Guranje ruku zahteva da se odbacivanje, hvatanje, stezanje i pritiskanje izvode precizno, tako da se gornji i donji deo tela kreću u koordinaciji i da je protivnicima teško da napadnu. Kao što izreka kaže: „Bez obzira na to kolika je sila (napala) mene, trebalo bi da mobilišem četiri unce (120 g) snage da bih skrenuo hiljadu funti (450 kg) sile“. Drugi nivo kung fua teži dostizanju glatkog toka Ćija u telu ispravljanjem stavova tako da učenik dostigne fazu kada bi Ći trebalo da prodre kroz celo telo prolazeći kroz svaki zglob kao da je on (Ći) sekvencijalno povezan. Međutim, proces prilagođavanja stavova uključuje nepotrebne ili nekoordinisane pokrete. Stoga, u ovoj fazi, učenik ne može svojom slobodnom voljom da primeni borilačku veštinu tokom guranja ruku. Vaš protivnik će se koncentrisati na traženje ovih slabosti ili će on ili ona možda pobediti iznenadivši vas tako da ćete počiniti sve greške poput prekomernog naprezanja, urušavanja, bacanja i suprotstavljanja sili.

Tokom guranja ruku, napad protivnika vam neće dozvoliti da imate vremena da prilagodite svoje pokrete. Protivnik će iskoristiti vašu slabu tačku za napad, tako da ćete izgubiti ravnotežu ili ćete biti prisiljeni da se povučete unazad kako biste se odbranili od nadolazeće sile. Ipak, ako protivnik napreduje sa manje snage i sporije, možda ćete imati vremena ili mogućnosti da se prilagodite i odbijete napad na zadovoljavajući način. Iz napred navedenog proizilazi da je za kung fu drugog nivoa potreban veliki napor, bez obzira da li neko napada ili blokira napad. Veoma često prednost je povući prvi potez, onaj ko se kreće poslednji biće u nepovoljnom položaju. Na ovom nivou, učenik nije u stanju da „zaboravi“ sebe, već „igra zajedno sa“ protivnikom (tj. ne da napada već da popusti pri pokretu protivnika); nesposoban da iskoristi priliku da odgovori na promene. Učenik može biti u stanju da se pomeri i odbije napad, ali lako može da načini greške poput bacanja ili urušavanja i prekomernog naprezanja ili suprotstavljanja sili. Zbog toga se tokom guranja ruku ne može kretati prema sledećem redosledu: odbacivanje, hvatanje, pritiskanje i guranje nadole. Osoba sa ovim nivoom veštine opisana je kao “20% jin, 80% jang: nedisciplinovana nova ruka”.

Treći nivo kung fua

Ako želite da dobro radite svoju taičičuan vežbu, morate da vežbate kako biste smanjili krug. Koraci u vežbanju taičičuana u stilu Čen uključuju napredovanje od savladavanja velikog kruga do srednjeg kruga i od srednjeg kruga do malog kruga. Reč „krug“ ovde ne znači put/stazu koja nastaje kao rezultat kretanja udova, već neometani tok unutrašnje energije Ći. U tom pogledu, treći nivo kung fua je faza koja započinje velikim krugom i završava srednjim krugom u kruženju Ćija.

Taičičuan Klasici spominju da su „Đi (Yi, Ji) i Ći (Qi) superiorniji od formi što znači da tokom vežbanja taičičuana treba staviti naglasak na upotrebu đi-ja (svesti). Na prvom nivou kung fua, um i koncentracija učenika su uglavnom na učenju i ovladavanju spoljnim formama (pokretima) u taičičuanu. Dok je na drugom nivou kung fua, učenik treba da se koncentriše na otkrivanje sukoba/neusklađenosti udova i tela i unutrašnjih i spoljašnjih pokreta. Treba da prilagodi telo i formu kako bi obezbedio nesmetan protok unutrašnje energije. Kada učenik napreduje do trećeg nivoa kung fua, već bi trebalo da unutrašnja energija teče nesmetano: ono što je potrebno je Đi, a ne gruba sila. Pokreti bi trebalo da budu lagani, ali ne i „plutajući“, teški, ali ne i nespretni. To podrazumeva da pokreti treba da izgledaju meko, ali je unutrašnja sila zapravo jaka/snažna ili da se u mekim pokretima podrazumeva jaka sila, a celo telo treba da bude dobro usklađeno i bez nepravilnih pokreta. Međutim, ne treba obraćati pažnju isključivo na kretanje Ćija u telu i zanemariti spoljašnje pokrete. U suprotnom, moglo bi se činiti da je učenik ošamućen i kao rezultat toga, tok unutrašnjeg Ćija ne samo da može biti ometen, već i raspršen. Stoga, kao što je navedeno u Taičičuan Klasicima, „pažnja treba da bude na Duhu, a ne samo na Ćiju, sa prevelikim naglaskom na Ći doći će do njegove stagnacije”.

Učenik je možda savladao spoljašnje pokrete između prvog i drugog nivoa kung fua, ali možda nije postigao usklađenost spoljašnjih sa unutrašnjim pokretima. Ponekad, zbog ukočenosti ili stagnacije pokreta, potpuno udisanje nije moguće. S druge strane, bez odgovarajuće koordinacije unutrašnjih i spoljašnjih pokreta nije moguće potpuno isprazniti dah. Stoga, kada vežbate taičičuan, treba da dišete. Nakon dolaska do trećeg nivoa kung fua, postoji bolja koordinacija unutrašnjih i spoljašnjih pokreta. Kao takvi, pokreti se prilično precizno mogu sinhronizovati sa disanjem. Međutim, neophodno je svesno sinhronizovati pokrete i disanje za neke finije, složenije i brže radnje. Da bi se nadalje postepeno obezbedila prirodna koordinacija disanja i pokreta.

Treći nivo kung fua u osnovi podrazumeva ovladavanje unutrašnjim i spoljašnjim zahtevima taičičuana u stilu Čen i ritmom vežbanja, kao i sposobnost ispravljanja samog sebe. Takođe, učenik treba da bude u stanju da lakše upravlja pokretima i da poseduje više unutrašnje energije (Ći). Na ovom nivou, neophodno je dublje razumevanje borilačke veštine koja se podrazumeva u svakoj taičičuan formi i njenoj primeni. Za to treba vežbati guranje ruku, proveravati formu, kvalitet i količinu unutrašnje sile, izražavanja sile, kao i rastvaranje sile. Ako učenikova taičičuan forma može da izdrži guranje ruku, onda on mora da je savladao važne tačke forme. Stekao bi više samopouzdanja ako nastavi naporno da radi. Tada može da pojača svoju rutinu vežbanja i doda neku komplementarnu vežbu poput vežbanja sa dugačkim štapom, mačem ili širokim mačem; kopljem i motkom kao i vežbanje fa jina tj. samostalno izražavanje eksplozivne sile. Uopšteno, uz kontinuiran dvogodišnji trening na ovaj način, učenik treba da bude u stanju da dostigne četvrti nivo kung fua.

Sa trećim nivoom kung fua, iako postoji nesmetan protok unutrašnjeg Ći-ja i pokreti su bolje usklađeni, unutrašnji Ći je slabiji i usklađenost pokreta mišića i funkcionisanja unutrašnjih organa nije dovoljno uspostavljena. Dok učenik vežba sam, bez ometanja spolja, može postići unutrašnju i spoljašnju koordinaciju. Tokom guranja ruku i borbe, ako je sila mekša i sporija, učenik može da bude u mogućnosti da „prati” napadača i u skladu sa tim promeni njegov pokret; zgrabi bilo koju priliku da dovede protivnika u nepovoljnu situaciju ili izbegne čvrst potez protivnika, ali i da napadne kada postoji bilo kakva slabost, manevrišući sa lakoćom. Ipak, nakon što naiđe na jačeg protivnika, učenik može da oseti da je njegova peng jin, tj. sila blokiranja, nedovoljna, može imati osećaj mu je forma pod pritiskom, da će se srušiti i da ne može manevrisati svojom voljom. (Ovo može da uništi ukorenjen stav koji bi trebalo da se nikada ne ljulja i ne spušta i koji ima podršku sa svih strana). Učenik možda neće postići ono što Taičičuan Klasici opisuju kao „udaranje rukama, tako da ne budu viđene, kada su vidljive, nemoguće je manipulisati njima“. Čak i prilikom uvođenja i izbacivanja protivnika, učenik se može osećati ukočeno i neophodan mu je veliki napor. Kao takva, veština u ovoj fazi je opisana kao “30% jin, 70% jang, još uvek na tvrdoj strani”.

Četrvrti nivo kung fua

Na četvrtom nivou kung fua zahteva se napredovanje od faze sa srednjim krugom do one sa malim krugom. Ovo je faza blizu uspeha i samim tim je kung fu na visokom nivou. Učenik bi trebalo da je savladao efektivne metode treninga, da bude u stanju da shvati važne tačke u pokretima; da bude sposoban da razume borilačku (borbenu) veštinu koja se podrazumeva u svakom pokretu; da ima nesmetan protok unutrašnje energije ili Ćija i usklađenost pokreta i disanja. Međutim, tokom vežbanja, svaki korak i svaki pokret ruku treba da izvodi tako da ima protivnika na umu, to jest, treba da pretpostavi da je okružen neprijateljima. U svim stavovima i formama, svaki deo tela se mora kretati povezano i kontinuirano, tako da se celo telo kreće kao celina. “Pokreti gornjeg i donjeg dela tela su povezani i treba da postoji neprekidni tok Ćija sa kontrolom iz struka.” Učenik bi trebalo da vežba taičičuan kao da ima protivnika iako nikoga nema u blizini. Kad se zapravo suoči sa protivnikom, učenik treba da bude hrabar, ali oprezan, ponašajući se „kao da nikoga nema, iako tamo nekoga ima“.

Sadržaj treninga (poput taičičuana i formi sa oružjem) sličan je onom na trećem nivou kung fua. Uz istrajnost, peti nivo kung fua se obično može dostići za tri godine. U pogledu nivoa borilačke veštine, četvrti nivo kung fua se mnogo razlikuje od trećeg. Treći nivo kung fua ima za cilj rastvaranje sile protivnika i rešavanje sukoba u sopstvenim postupcima. Zato da učeniku omogući da igra aktivnu ulogu i primora protivnika da bude pasivan. Četvrti nivo kung fua omogućava rastvaranje (rastapanje), kao i izražavanje sile. Zato što na tom nivou učenik treba da ima dovoljan unutrašnji Jin (esencija), fleksibilnu promenu Đija i Ćija i konsolidovani sistem pokreta tela.

Tada, tokom guranja ruku, protivnički napad ne predstavlja veliku pretnju. U kontaktu sa protivnikom, učenik može odmah da promeni svoju akciju i tako lako rastopi nadolazeću silu, pokazujući posebne karakteristike stapanja sa pokretima protivnika, ali istovremeno menjajući sopstvene akcije kako bi se suprotstavio pokretima protivnika:

• primenjujući odgovarajuću silu,
• prilagođavajući se iznutra,
• predviđajući protivnikovu nameru,
• potčinjavajući se sopstvenim akcijama,
• izražavajući preciznu silu i
• precizno udarati metu.

Stoga je osoba koja dostigne ovaj nivo kung fua opisana kao „40% jin, 60% jang; slično dobrom praktičaru“.

Peti nivo kung fua

Peti nivo kung fua je faza u kojoj se prelazi od upravljanja malim krugom do upravljanja nevidljivim krugom, od ovladavanja formom do nevidljivog izvođenja forme. Prema Taičičuan klasicima, „neprekidnim glatkim tokom Ćija, sa kosmičkim Ćijem koji pomera prirodni unutrašnji Ći, prelazeći iz fiksne forme u nevidljivost, shvata se koliko je priroda divna“. Na petom nivou, trebalo bi dapokretibudu fleksibilni i glatki i da postoji dovoljni unutrašnji Jin. Ipak, i dalje je potrebno težiti najboljem. Postoji potreba da se naporno radiiz dana u dan dok telo ne postane veoma fleksibilno i prilagodljivo višestrukim promenama. Trebalo bi da postoje interne promene koje se smenjuju između suštinskih i nebitnih, ali one bi trebalo da budu nevidljive spolja. Tek tada se postiže peti nivo kung fua.

Kada je u pitanju nivo borilačke veštine, na ovom nivou gang (tvrdo) treba da dopuni rou (meko), forma treba da bude opuštena, dinamična, živahna i čila. Svako kretanje i svaki nepomični trenutak, kao i pokreti celog tela, u skladu su sa principima taičija.To znači da svaki deo tela treba da bude veoma osetljiv i da brzo reaguje kada se za tim ukaže potreba. Toliko da svaki deo tela može da deluje kao pesnica spremna za napad kad god je u kontaktu sa telom protivnika. Takođe, trebalo bi da postoji stalna razmena između izražavanja i čuvanja sile, a stav bi trebalo da bude čvrst kao da ga podržavaju sa svih strana.

Stoga je opis za ovaj nivo kung fua jedini koji obuhvata 50% jin i 50% jang, bez ikakvih pristrasnosti prema jinu ili jangu, a osoba koja to može nazvana je dobrim majstorom. Dobar majstor pravi svaki potez u skladu sa taiči principima koji zahtevaju da svaki pokret bude nevidljiv.

Nakon dostizanja petog nivoa kung fua, uspostavljena je snažna veza između koordinacije uma, kontrakcije i opuštanja mišića, pokreta mišića i funkcionisanja unutrašnjih organa. Čak i u slučaju iznenadnog napada, takva usklađenost neće biti ometena, jer bi učenik trebalo da bude fleksibilan da se promeni. Čak i tada, učenik i dalje treba da nastavi da teži postizanju uspeha.

Razvoj nauke nema granica, pa tako i vežbanje taičičuana: učenik nikada tokom svom života ne bi mogao da iscrpi svu njegovu lepotu i sve dobrobiti.

Napomena 1: Kineske reči korišćene u ovom članku zasnivaju se na službenom kineskom Pin Jin-u.

Izvor: Taičičuan Klasici

Foto: Aleksandar Šljivić

Prevela, pripremila i priredila: Nina Nikolić

Ukoliko želite da podelite tekst, molimo da navedete izvor. Kopiranje teksta ili uzimanje njegovih delova dozvoljeno je ukoliko navedete kao izvor blog centra OSAM. Hvala!