Izvorni čovek , pomiren, susreće svaku krizu, uvek prateći (tok stvari), ali ne preuzimajući vođstvo. On pokornošću i nežnošću dostiže spokojstvo, staloženošću i mirnoćom pronalazi stabilnost. Veličanstven u dostignuću, on savladava svaku teškoću, i niko se sa njime ne može nadmetati.

Ništa na svetu nije pokornije i mekše od vode. Pa opet, njena se veličina ne može izmeriti, niti joj se dubine mogu oslušnuti. Beskonačno teče, njeno je ogromno prostranstvo bez horizonta. Nemerljivi su njeni uspon i pad, plima i oseka. Gore, na nebu, preobražava se u kišu i sneg; dole, na zemlji svojom vlagom oživljava sva živa bića; u njoj nema tragova podeljenosti; njeno bogatstvo doseže do najnižeg crva. Pa opet, ona ne traži zahvalnost; njeno izobilje dovoljno je za čitav svet i ne iscrpljuje se.

Njena vrlina prenosi se svim narodima, ali sama se ne troši. Njeno delanje se nikada ne okončava – neiscrpno je. Toliko je glatka da se ne može zadržati u rukama; udari je, a neće je zaboleti; zgrabi je, a neće biti ranjena; preseci je, a neće biti podeljena; zapali je, a neće goreti.

Pomešana sa blatom, prelazi u nevidljivost, kada se pomeša sa zemljom nestaje, ali ju je nemoguće rasuti u ništavnost. Njeno je preimućstvo što prodire u kamen i metal; njena snaga u tome što ide do svake obale noseći brodove.

Krećući se slobodno nematerijalnim predelima, kružeći i uzdižući se u visine u vidu oblaka, ona se ponovo vraća padajući u reke i doline i teče izlivajući se u prostrane ravnice!

Čitava Kreacija, bez izuzetaka, uživa njenu darežljivost. Bilo da je ima previše, dovoljno ili ne, ona uvek dolazi i vraća se nebu i zemlji. Ona je dar Kreaciji i podjednako je naklonjena svima.

Njeno snažno kretanje u saglasju sa čitavom prirodom.

Ona ne poznaje ni desno ni levo, vijuga i kruži oko svega i srazmerna je i istovremena sa Kreacijom. Ovo je Vrhovno Savršenstvo (Vrlina). Razlog zbog koga voda dostiže vrhovno savršenstvo u svetu zasniva se na njenoj vrlini prodornosti (postojanosti), u njenoj osobini navodnjavanja i otvorenosti, pa je zato Lao Ce o njoj govorio kao o najmekšoj stvari na svetu koja prodire kroz najtvrđu tvar: podstičući iz nematerijalnog, ona ulazi u neprostor, ulazeći tako u sve. „Zbog toga znam“, kaže on, „da je Vu vei najkorisniji.“ Vu vei znači da se ne ide ispred stvari, ispred vremena. Već se dela u skladu sa prirodom, u skladu sa trenutkom.

Tako je nematerijalno, bezoblično, veliki predak materije; bezvučno je veliki osnivač zvuka. Njihov sin Svetlost; njihov unuk Voda. Svi oni su stvoreni iz bezobličnog ili ne-materijalnog.

Svetlost se može videti, ali ne i obuhvatiti; voda se može koristiti ali ne može uništiti. Zbog svega toga stvari koje imaju oblik ništa ne nadmašuje, niti je poštovanije, od vode. Oživljavajući ona ulazi u smrt, u senke pohotnog sveta. Iz ne-postojanja ona korača putem postojanja, u dobijanju oblika odvaja se od svog izvora. Iz postojanja prelazi u ne-postojanje, postajući ruševina. Stoga, sva skrivena čistota, duhovni počinak, jeste vrhovna snaga.

Huai Nan Ce

Ukoliko želite da podelite tekst, molim navedite izvor. Hvala!

@copyright Osam