Buda je rekao: „Kada učvrstite srce na jednu tačku, onda vam ništa nije nemoguće.“

Kako da dođemo do tog stanja? Kako da „učvrstimo“ srce? Kako da prečišćavamo srce?

Dah nastaje iz srca. Čim se srce pokrene nastaje dah – energija. Kada se naše aktivnosti i ideje brzo kreću, one neosetno prelaze u fantazije koje uvek prati izdisaj.

Da li to znači da čovek ne sme da ima nikakve misli niti zamisli u umu? Čovek ne može bez misli. Da li čovek onda ne treba da diše? Čovek ne može bez disanja.

Srce i dah su uzajamno zavisni, kruženje svetlosti je potrebno sjediniti sa ritmom disanja. Za to nam je potrebno svetlost uha i svetlost oka. Razmevanje i jasnoća. Svetlost oka je sjedinjenja sa svetlosti vanjskog sunca i meseca. Svestlost uha je sjedinjeno seme unutrašnjeg sunca i meseca

Razumevanje i jasnoća su ista svetlost.

Čovek ne bi trebao da da čuje ulazak i izlazak daha. Ono što se čuje jeste da je to bešumno. Čim postane šumno, disanje je grubo i površno, i ne prodire na otvoreno. Tada se srce mora načiniti sasvim lakim i sićušnim.

Što je opuštenije, sve manje postaje; što je manje, sve je mirnije. Iznenada postaje toliko mirno, da sasvim “staje”. Tada se izražava pravo disanje i postajemo svesni pravog obličja srca.

Ako je srce lako, disanje je lako, a svaki pokret utiče na dah-energiju. Na srce se ne može neposredno uticati.

Važna alhemijska izreka: “Kokoška može da izleže jaja zato što joj uvek srce osluškuje.”

Kokoška može da izleže jaja zbog energije toplote. Ali energija toplote može samo da ugreje ljuske: ona ne može da prodre unutra. Stoga ona usmerava tu energiju iznutra svojim srcem. To čini čulom sluha. Na taj način usresređuje svoje celo srce. Kada srce prodre, energija prodire, i pile prima energiju toplote i počinje da živi. Zato kokoška i u momentu kada ostavi jaja, uvek ima stav osluškivanja, načuljenog uha. Na taj način usresređenost duha se ne prekida. Ako usresređenost duha ne trpi prekide, ni energija toplote tokom dana ili noći se ne prekida, i duh se budi u život. Buđenje duha se ostvaruje zato što je srce prvo „umrlo“, tada se primarni duh budi u život. “Umrlo” srce ne znači da je osušeno i uvenulo, već da je postalo nedeljivo i jedinstveno.

Tada je srce učvršćeno!!!

Prečišćavanje srca se radi otklanjanjem grešaka iz nemarnosti i rasejanosti koji se odvija svakodnevno, bez prekida, tada će sigurno doći do uspeha. Ako čovek ne umiruje srce dahom, često će biti rasejan i da ne primećuje.

Mehanizam sprečavanja rasejanosti je svest o rasejanosti. Nemarnost koje je čovek svestan i nemarnost koje nije svestan – između njih leži hiljadu milja.

Nesvesna nemarnost je prava nemarnost, svesna nemarnost nije potpuna jer u njoj još uvek ima nešto jasnosti. Rasejanost nastaje iz uma kome je dopušteno da slobodno luta; nemarnost nastaje iz uma koji još nije čist. Rasejanost se može mnogo lakše ispraviti nego nemarnost. To je kao da ste bolesni: ako osećate bolove i nelagodnosti, možete se poslužiti lekovima, ali nemarnost je kao boleština koju leči nedostatak razumevanja. Rasejanosti se može suprostaviti, pometenost se može ispraviti, ali nemarnost i letargičnost su teške i tamne.

Ako čovek postane pospan za vreme meditacije, to je posledica nemarnosti. Nemarnost se može samo disanjem nadvladati.

Kada čovek sedi srce treba da mu bude mirno. Kako se srce umiruje? Pomoću daha. Srce treba da bude svesno udaha i izdaha; on se ne sme slušati uhom. Ako se ne čuje, onda je disanje lako; ako je lako, čisto je. Ako se čuje onda je dah-energija gruba; ako je gruba onda je nemirna, javljaju se nemarnost i letargija i čoveku se spava.

Kako da ispravno koristimo srce tokom disanja?

Potrebno je da svetlost pada na sluh. Ova rečenica ima tajno značenje.

Šta to znači da svetlost padne na sluh? To je spontano zračenje svetlosti očiju. Oko gleda samo iznutra, a ne spolja. Osetiti sjaj ne gledajući spolja znači gledati iznutra. Ali to nema veze sa doslovnim gledanjem iznutra.

Šta znači sluh? To je spontano slušanje svetlosti uha. Uho osluškuje samo iznutra, a ne sluša ono što je spolja. Osetiti sjaj ne slušajući ono što je spolja znači slušati iznutra. U takvoj vrsti slušanja čovek čuje da nema nikakvog zvuka; u takvoj vrsti gledanja čovek jedino vidi da nema nikakvog oblika. Ako oko ne gleda spolja i uho ne osluškuje izvana, oni se zatvaraju i hoće da utonu. Na taj način se oslobađamo nemarnosti i letargije. To je jedinstvo semena i svetlosti sunca i meseca.

Glavna misao ovog teksta je važnost uspostavljanja kruženja svetlosti kroz ritmično disanje. Što više radimo, dišemo na taj način učenje postaje sve dublje.

Za vreme kruženja svetlosti učenik mora da uskladi srce i disanje kako bi izbegao neprijatnosti nemarnosti i rasejanosti.

Učitelj je tu da vodi učenika kako bi se sprečilo vanjsko isticanje energije daha.

Dah potiče iz srca. Nemiran dah = nemirno srce. Zato je potrebno da čovek udiše i izdiše nežno kako bi disanje samom uhu postalo nečujno, a samo srce tiho da odbrojava.

Pet čula usklađuju se prema srcu i potrebno je da ostanu okrenuti ka unutra, duh mora da ima pristup dah- energiji kako bi srce i dah bili u harmoniji.

Potreban je svakodnevan rad da bi se uspostavila takva harmonija i saradnja srca i daha. Kada dostignemo ritam disanja greške iz nemarnosti i rasejanosti same nestaju.

Nastavak uskoro…..Kako pogrešno meditiranje može čoveka iz prostora energije odvesti u pećinu fantazije?

Tekst uredila: Valentina Šljivić

Inspiracija na osnovu knjige „Tajna Zlatnog Cveta“

Naslovna fotografija: Aleksandar Šljivić

@Copyright OSAM