Razmišljala sam da li da objavim ovu istinitu ličnu priču. I odlučila da ipak treba. Ljudi smo.

Neću imenovati mesta i ljude, sem jednog imena Dušan.

Pre nekoliko dana na putu sam srela čoveka sa velikim šleperom koji se pokvario. Vozač je izašao iz kamion i seo ispod drveta. Naravno, ima svu tehnologiju kako bi dojavio svoj kvar.

Prošla sam automobilom sa majkom koja je sedela pored mene. Prokomentarisale smo kamion koji se pokvario i zauzeo jednu traku puta. Krenule smo na obližnji izvor po čistu izvorsku vodu kojoj je uvek 8 stepeni.

Napolju je bilo između 34 i 38 stepeni u hladu. Na suncu ne znam koliko je merilo.

Stigle smo do izvora i napunile neku količinu vode u balone kako bi imale za nekoliko dana. Voda je savršena. Pitka. Čista. Hladna. Naše obaveze su potrajale nekih sat vremena.

U povratku ispred nas opet ugledasmo isti kamion i čoveka, ovaj put kako sedi na mestu vozača.

Ne znam ni sama zašto, zastala sam na sred puta i pitala čoveka da li je žedan i da li treba da se neko pozove da pomogne. Odgovorio je: „Pomoć dolazi za pola sata, a voda bi mi baš prijala, ova koju imam je mnogo topla.“

Ponela sam plastičnu flašu od dva litra koju inače nemam običaj da nosim. Međutim ovaj put sam ponela. U tom momentu mi je bilo i jasno zašto. Izvadila sam flašu od dva litra i dala vozaču.

Mama me je pogledala i rekla: „Baš dobro da si stala i dala čoveku hladne vode da se napije. Mnogo je vruće.“

Da, nekada se stvari dešavaju predodređene unapred. Nekada radimo stvari koje mislimo da ne bismo nikada uradili.

To je praćenje toka.

Sve ovo ne bih ni pisala da se posle nekoliko dana, ustvari danas, nije desilo sledeće.

Moje dete je na raspustu. Toplo je. Idemo na bazen skoro svaki dan, u nekom periodu dana, da plivamo i provedemo vreme zajedno. U našoj blizini imamo hotel sa čistom vodom u zatvorenom bazenu, a i terasom za sunčanje u sklopu hotela. Lepo i udobno da se opustimo.

Došli smo, nije bilo gužva. U bazenu nikoga. Plivali smo, masirali u delu jakuzi kutka, vežbali i smejali. Prošlo je neko vreme. Počeli su neki ljudi da dolaze. Između ostalog i njih troje. Jedan mladi bračni par, oko 20 – etak godina i njihov prijatelj. Doneli su loptu. Lopta kao rekvizit je zabranjen. Ali dobro, ne smeta. Nije još gužva.

Moj sin je video loptu i radost se pojavila u očima. Jer za njega to je zabranjeno u ovom bazenu. Ima samo naočare za plivanje.

Počinje igra sa loptom, polako, i on se pridruži da igra loptu. Ne mešam se. Propuštam.

Tu su neke dame koje malo negoduju, nedolično ponašanje grupe, ali dobro, posmatram to kao decu i igru. Nikome ništa ne rade. Zabavljaju se.

Vreme je za pauzu od vode i kupanja. Moj sin dolazi do ležaljke, a novo društvo ka svojim ležaljkama.

Dodajem mu vodu i pitam da li želi plazma keks. Da, želi. Gleda u njih, piju koka-kolu.

Međutim, koka-kolu ne dozvoljavam, ali nekako je uspeo da proba više puta u nekim prilikama. Gleda njih, gleda mene. I naravno želi koka-kolu. Kažem u redu, ali narednih mesec dana nemoj da mi tražiš.

Dajem mu 200 rsd da ide i kupi malu limenku na recepciji hotela. Odlazi u bade mantilu presrećan što sam dozvolila to „zabranjeno“ piće.

Pokušavam da balansiram sa takvim zahtevima.

Dete se vraća, ali tog napitka nema. Prodato. Razočarenje. Kažem, evo ima vode. I u sebi sva srećna što nema koka-kole.

Međutim, momak mu dovikuje: „Želiš koka-kolu!“ On sav začuđen kao iz topa kaže: „Da.“

Momak koji se zove Dušan ustaje i odlazi sa terase. Vraća se u roku od par minuta i donosi limenku koka-kole. Kažem: „Niste trebali.“ Momak odgovara: „Trebao sam.“ Pitam: „Da li sam Vam nešto dužna za sok?“ Momak odgovara: „Ne, nikako. To je za njega.“

Bio je to momenat kada mi se sve složilo. Vozač kamion. Hladna voda.

Dobro se dobrim vraća. Sve dobro je bilo u tom trenutku. Sva dobra koje ljudi nose u sebi kao da su se skupila u tom momentu.

Moj sin je bio mnogo srećan, a i bilo mu je malo neprijatno.

Kada smo krenuli kući pitao me je: „Zašto mu je momak dao koka-kolu?“ Rekla sam da je video da želiš, a da nismo mogli da je kupimo. On je imao i dao ti je.“

„Mama, zašto je on tako dobar?“ Kažem: „Zato što ima dobrih ljudi. A i on je Dušan….Duša-n od čoveka.“

Mama: „I ja želim da budem dobar.“

Kažem: „Ti već jesi dobar dečak. A sigurna sam da ćeš uvek u sebi tražiti samo dobro za sebe i druge.“

Pogledao me je i nastavio dalje da razmišlja o tome šta smo razgovarali.

Vozili smo se kroz šumu neko vreme i slušali ptice i zvuk motora automobila.

Sada sam sigurna da oboje negujemo dobrog vuka u sebi.

Tekst napisala: Valentina Šljivić

Foto: Nina Nikolić

@copyright 2022 OSAM