Kada čovek reši da radi meditaciju kruženja svetlosti  potrebno je da sve radi na prijatan opušten način. Ne treba previše zahtevati od svog srca.

Potrebno je da pazi da uskladi srce i energiju. Tada može da ostvari stanje mirovanja. Potrebno je da obezbedi prave uslove i pravi prostor. Ne treba da sedne da meditira usred frivolnih poslova. Um treba da je oslobođen od zaludnih preokupacija. Potrebno je da odloži sve svoje upletenosti, da bude odvojen i nezavistan.

Ne treba da se previše fokusira na meditaciju, da se oseti pritisak, guranje energije. To se dešava kada se previše trudi. Naravno potrebno je da se trudi, ali na način da održava razliku između bića i ne-bića. Tada se čovek može prepustiti, odvojen, neometen, na nezavistan način.

Prirodno disanje – mikrokosmička orbita

Čovek ne sme postati žrtva zarobljavajućeg sveta gde se 5 demona zabavljaju. To je momenat kada smo usresređeni na negativne misli, razmišljamo o teškoćama, a ne o lepoti života, svetlosti i ljubavi.

Sa takvim razmišljanjem čovek tone u svetlost mraka. Disanje postaje hrapavo i javljaju se slike hladnoće i raspadanja.

Čovek ne treba da upada ni u deset hiljada klopki. To su različite vrste veza koje ima, sa svojim okruženjem. Pokušava da ih raskine, ali ne ide; sledi ih i čini mu se da je tako lakše.

Tada je gospodar postao sluga.!!!

Ako predugo čovek boravi u tom stanju onda je upao u svet iluzornih želja.

U najboljem slučaju čovek će se naći na nebu; u najgorem među lisičjim duhovima. Takav duh-lisac, može da luta slavnim planinama i uživa u vetru i mesecu i cveću i voću i koralnim stablima i draguljima trave. Ali posle tri do pet stotina godina takvog života ili nekoliko hiljada u najboljem slučaju nagrada mu se okončava i ponovo se rađa u svetu nemira.

To su pogrešne staze. Kada čovek poznaje pogrešne staze onda može da potraži potvrdne znakove.

Ako čovek upadne u pećinu fantaziju videće različite prikaze i plamenove jarkih boja. To je zamka.  Ako nema nežnih svetlih tonova onda velike zemlje ima premalo i čovek upada u prazan svet fantazije.

Isto je kada čovek dugo sedi i ideje mu se javljaju u gomilama, i on pokušava da ih zaustavi, a ne može; tada počinje da im se potčinjava i oseća se lakše; ako se to dogodi treba da prestane sa meditiranjem, malo prošeta dok se srce i energija ponovo ne sjedine. Nakon toga može da se vrati meditiranju i potrazi za kruženjem svetlosti.

Čoveku je potrebno da ima neku vrstu svesne intuicije kako bi osetio da se energija i disanje sjedinjuju u Polju Eliksira; potrebno je da oseti kako toplo oslobađanje koje pripada pravoj svetlosti počinje da se komeša. Tada je čovek našao pravi prostor. Kada čovek pronađe taj pravi prostor bezbedan je od opasnosti dospevanja u svet iluzorne želje ili tamnih demona.

Čovek se ne sme zadovoljiti sa malim zahtevima, već mora dospeti do pomisli da sva živa bića treba da se iskupe. Ne treba da bude trivijalnog i neodgovornog srca, već treba da nastoji da delima dokaže svoje reči.

Ako čovek dođe do stanja mirovanja onda duh neprekidno i postojano oseća veliku radost kao da je opijen ili sveže okupan, tada zna da je svetlost harmonična u celom telu, tada Zlatni cvet počinje da pupi.

Tekst priredila: Valentina Šljivić

Cover photo: Aleksandar Šljivić

Inspiracija iz knjige „Tajna Zlatnog cveta“

@Copyright OSAM