Kako vežbati taičičuan radi uzdizanja duha? Prvo, moramo da saznamo šta je to „duh“ i zašto moramo da ga negujemo.
U drevnoj Kini, duh se odnosio na ljudske sposobnosti. Urođena sposobnost nazvana je izvorni duh. Sposobnost nastala kroz praktična iskustva nazivana je svesni duh. Znajući ovo, veza između izvornog i svesnog duha je način na koji čovek stupa u interakciju sa okruženjem. Danas, duh se odnosi i na funkciju mozga. Prema tome, kada razvijamo duh, poboljšavamo funkciju mozga ili sposobnost zaključivanja jer je mozak kontrolni centar svih telesnih funkcija. Dakle, da bi napredovao u veštini Taičičuan, učenik mora da razvija duh.
Neki filozofi su smatrali da sve aktivnosti nastaju iz svesnog duha koji zavisi od izvornog duha. To znači da je nesvesno ili spontano ponašanje mnogo važnije od svesnog ili voljnog ponašanja. Na primer, svi ovi organi i sistemi koji funkcionišu automatski, mnogo su važniji od sistema i organa nad kojim imamo potpunu kontrolu. Sposobnosti sa kojima se rađamo nazivamo urođenim sposobnostima jer je njihovo funkcionisanje nesvesno i nad njima nemamo kontrolu. Mada se ovo može dovesti u pitanje u posebnim okolnostima. Iako nad urođenim sposobnostima nemamo kontrolu, možemo da kreiramo situacije tako da se one ispolje. Ipak, rečeno je da se izvorni duh otkriva samo kada je svesni duh tih i miran. Ovo se naziva prava namera.
Kada vežbamo Taičičuan radi uzdizanja duha, radimo na tome da se približimo ovom izvornom duhu i poboljšamo funkciju mozga. Kako da vežbamo Taičičuan kao duhovnu praksu? Tokom godina razvile su se razne tehnike. Najčešća tehnika je da se vežbač fokusira na jednu misao da bi je nakon toga eliminisao. Tokom vežbanja Taičičuana, fokus učenika je na samostalnoj formi koju izvodi sa namerom. Kada se to dogodi, učenik može da potisne svesni duh i dozvoli izvornom duhu ili svesnoj nameri da se izrazi. Da bi postigao ovu nameru, učenik mora da vežba samostalnu formu – mirno i koncentrisano. To znači da um istovremeno mora da bude u stanju uzbuđenja i potištenosti. Kada je um miran, u stanju je potištenosti. Kada je koncentrisan, u stanju je uzbuđenja. Ipak, veći deo mozga je u mirnom stanju i koncentracija je na niskom nivou tako da mozak može da odmori ili obnovi sve telesne funkcije. To je kao kada bi ugasili svetlo u jednoj prostoriji, a svetla u ostalim prostorijama ostala upaljena. Ovo je osnovno objašnjenje na koji način koncentracija poboljšava zdravlje i opšte stanje čoveka.
Taičičuan je borilačka veština koja koristi nameru za vežbanje namere, ćija i fizičkog tela. Taičičuan Klasici kažu da učenik mora da koristi nameru u svim pokretima, disanju i rotaciji struka. Yang Cheng Fu je rekao da treba da koristimo nameru umesto fizičke snage pri svakom pokretu. Teorija Šest ravnoteža objašnjava da onda kada postoji namera, ći će prodreti gde treba, a sa njim i snaga. Kada učenik primenjuje nameru u Taičičuan vežbi, miran je i koncentrisan. Prava namera će se izraziti sama. Postoje ljudi koji kažu da se Taičičuan pokreti moraju uvežbavati u skladu sa disanjem. Ono što se pod tim podrazumeva je da su posmatrali vešte vežbače koji na ovom nivou umeju da usklade disanje sa pokretima. Obrazovan učitelj zna da se usklađenost disanja i pokreta javlja samo od sebe u pravo vreme. Ovo je odraz nesvesnog ponašanja. To se neće dogoditi ako učenik na silu pokušava to da postigne, jer je to primer svesnog ponašanja.
Iako je neophodno da se prava namera pojavi, to nije nešto za čim početnik može da traga. Ipak, iskusan vežbač koji “zna” pokrete treba da pokuša da ih uskladi. Ovaj proces može da se podeli u 2 koraka.
- Vođen namerom, učenik bi trebalo da vežba Taičičuan pokrete u koordinaciji sa disanjem. Taičičuan Klasici ovo nazivaju:
„namera i ći su primarni, kosti i mišići – sekundarni“
Ovo znači da je namera vođa koji daje komande. Ći je glasnik koji prenosi naređenja. Kosti i mišići su vojnici koji sprovode naredbe. Kada učenik vežba Taičičuan i primenjuje ove odnose, ći dobija naređenje i počinje da kruži, kruženje će pokrenuti telo da se kreće. Dakle, fizički pokreti su bazirani na kruženju ćija koji dobija naređenja od namere.
Taičičuan pokreti su obično usklađeni sa disanjem na sledeće načine: Kada su pokreti gore, zatvoreni i prazni, udiše se i čuva Ći. Kada su pokreti dole, otvoreni i puni, izdiše se i otpušta. Ovo Taičičuan klasici nazivaju “zatvaranje je za čuvanje, otvaranje je za otpuštanje”. Na primer, kada vežba pokret Beli konj razdvaja svoju grivu, učenik drži loptu obema rukama, udahne i sačuva ili spustićiu tantien. Kada iskorači napred, razdvaja ruke, izdiše i otpušta ili podiže ći iz tantiena. Otpuštanje ćija iz tantiena do ramena, zglobova, šaka, prati rotaciju struka i ći se spušta do kolena i članaka.
Kada namera stigne dotle, stiže i snaga i pokret je završen. Kada je učenik u stanju da vežba pokrete na ova jnačin, namera, disanje i pokret će biti sjedinjeni. Ako je pokret usklađen, biće opušten, mekan, lagan, kružan i prirodan. Ako je disanje pravilno, onda je duboko, malo, ujednačeno i dugačko. Kada učenik može da zajedno uskladi disanje i pokret, sposobanje da potisne druge misli i fokusira se na Taičičuan vežbu. Kada neko vreme vežba uz ove instrukcije, upoznaje se sa pokretima i može da ih prirodno uskladi sa disanjem, počinje da koristi svesnu nameru. Ovu tehniku nazivamo
“Jedna misao je osnova 1000 misli.”
- Nakon postizanja nivoa gde je “jedna misao osnova 1000 misli”, sledeći korak učenika je da se oslobodi ove misli. Pod jednom mišlju se smatra misao o vežbanju. Kada se ova misao ukloni, sve svesne radnje staju i izvorni duh se javlja ili se svesna namera ispoljava. Taičičuan je multifunkcionalna borilačka veština, učenik počinje trening bez fokusiranja na značenje svakog pokreta. Dakle, posmatramo mnoge vežbače koji isti pokret izvode na drugačiji način zbog toga što svaki učenik drugačije razume pokret. Kada dostigne ovaj stepen svesne namere, svi pokreti su izvedeni pravilno. Usklađenost pokreta sa disanjem sazreva i kontrolisano je od strane svesne namere ili izvornog duha.
Kada se ovo dogodi,
ne postoji namera i sve je namera.
Profesor Fang Nan ovo naziva 10. nivo Taičičuan kung fua. To je nivo na kojem se snažan udarac izvodi nesvesno. Ovo se često dešava u zapadnim kompetetivnim sportovima kada najbolji sportisti izvode neverovatne fizičke pokrete ne razumejući zašto. Duhovna praksa, meditacija, umne vežbe, ćigong i vizualizacija… nazivi su različiti zbog kulturnih razlika međutim to su slične discipline koje pomažu u ispoljavanju urođenih sposobnosti. Ovo je sposobnost održavanja životnih funkcija poput sposobnosti zaključivanja i funkcija svih organa i sistema u telu. Zato treba razvijati duh.
Izvor: http://www.gstaichi.org/english/spiritualCultivation.php
Tekst prevela, pripremila i priredila: Nina Nikolić